Поезија чита душу.
Да ли је потребно писати или је све јасно? Да ли трагови остају на листовима у речима?
Крећемо у потрагу откривеног, иако делује скривено. Ово желим да поклоним себи и вама који читате између редова, који осећате, проживљавате и доживљавате. Зато не гледајте речи, не тражите одговоре у њима, јер сви одговори су у вама.
Поезију пишем, тако рећи од малих ногу. У почетку је то био начин да избацим неку дечију бол и муку, коју други нису тада разумели, или пак да искажем и напишем о првим заљубљеностима и симпатијама, да тако поделим неку радосну вест. Такође, поезија је била један од мојих начина писања и обраћања Богу. Е онда је кроз поезију кренула и моја потрага. Тражила сам нешто више, нешто вечније и јаче од свега на Земљи. Никада се нисам могла помирити са чињеницом, да ово што на Земљи видим је крај. И тако некако у складу са оним кад сам и шта сам преносила својом поезијом, поделила сам своје песме на 3 дела:
Дечији стих је израз младости, заљубљености, надања, потраге.
Крик душе је тежина и горчина душе у телу, немоћ, узвик, трагање и бежање.
И после тога трећи део је олакшање, песма и тежња душе за слободом и љубављу која не престаје.
Толико о мојој поезији, а остало ће песмa да кажe.