21.03.2007.

Инспирисано средњошколским данима и необичним професором који нам је предавао у стиховима… Стихови под наводницима су оригинал стихови које нам је професор на часу говорио.

На часу професора Грубише

ђак од његовог предавања уздише.

Како би заинтересовао ђаке

професор говори кроз стихове лаке.

Ђаци му задају муке,

професор им на то рече и диже у вис руке:

„Ко каже да када ми буде доста

 нећу морати скакати с’ моста?“

Професор од буке не зна шта ће,

па прети, мора ће избацити ђаке:

 „Мог’о би нечији ћаћа

 да пита, што му се син раније из школе враћа.“

Да на часу муке буду веће,

из оближњег кафића, глас музике долеће,

на то професор рече:

 „Музика трешти,

 као да нисмо у школи већ на некој фешти.“

Мада је у учионици све већа граја,

часу још нема краја,

па професор набраја:

 „Ацо, Цецо и остала децо!

Има ли још кандидата

 да изађе кроз ова врата?

 Тања, од маковог зрна да си мања!

 Само ти стој, говорити немој

 и ничег’ се не бој!“

Професор није знао да се снађе,

те је један по један ђак морао да изађе,

професор то овако коментарише:

“Овде нас је све више,

 па је зато и тише,

 али ипак ће неком црно да се пише.“

Пошто је на часу мало тише,

професор тражи дневник да пита и оцене пише:

 „Џули, дај ми тај дневник трули!“

Професор виде да ђаци знања немају,

а на часу дремају.

На крају часа он им рече:

 „Кад’ ћете ви једном закључити,

 да бисте требали почети учити!“