Лето, 2011.

Све је проклета илузија.

Нема ту пријатељства.

Људи су олош и ја са њима,

Јер бејах човеком.

Одлазим и враћам се,

Понесе ме илузија човека.

Зашто давати?

Зашто примати?

Нема смисла.

Нестајем.

А не нестаје се тако лако.

Права слика се види,

У патњи илузија,

Када је смрт близу,

Када се тамни кораци чују.

Само тада, чује се вапај,

Престаје илузија.

Јавља се суштина човека.

Шта вреди?

Кад ускоро се јави –

„Узвишени – свемоћни човек,

Који све зна и схвата.“

Плаши се да лажни его не настарада,

И опет се враћа на

Пут без повратка.