05.02.2017. (10:00)

Јутрос сам се пробудила са сећањем на тебе.

Сетила сам се једног давног одласка на језеро. У то време, било је пусто тамо. Није било купача. Само ми ретки обожаваоци природе и њезиних чари, сретнемо се горе. Седесмо, гледасмо ту непрегледну лепоту, на месту на ком се осећам као да сам стигла на крај света. Признајем. Мислим да си ти волео то место мало више од мене.

И онда, десило се то моје прво необично искуство.

Да.  Било је необично, јер ни на који начин нисам очекивала да ћу у том тренутку имати прилику попити и осетити мирис тек скуване кафе, ту на крају света. Али ето, ти си имао у свом ранцу сву неопходну опрему. По које дрвце, гранчица и ватра се већ вијорила. Кад се мало стишала, кафа је пристављена и у следећем тренутку већ се пила.

А све о ужитку пијења те кафе, знамо ми који смо је пили горе. А ти си рекао: „… попили смо кафа и кафа, али нигдје са већим мераком као овдје …“

Имао си у свом ранцу сву потребну опрему за једноставан и леп живот и оно непрегледно корачање по непрегледно лепим пространствима. Својом фотографијом оставио си нам доказ тога. Оставио си нам јасну поруку, да за срећу потребна је једноставност и отворено срце, неколико ситница у ранцу и она доза слободности са којом си корачао.

И знам да ово говорим у име свих нас који смо поделили многе „кафене“ тренутке на том месту где је „крај света.

У име свих нас….

Фотографија: Бранимир Меселџија