Ови стихови инспирисани су Курсом за јога тренера и учитеља медитације у Сомбору 2019. где сам била један од учесника, уз мноштво дивних људи, који су инспирисали ове стихове својом присутношћу, свешћу и енергијом.
Долазим – киша тихо лије.
У кампу су неки незнанци
и учитељ Фабијан који ниже сервисне информације.
Гле чуда великога, већ сутра незнанци
престадоше да буду странци,
увукоше ми се под кожу и ево док ноћу путујем,
у срцу могу да их чујем.
Ујутро устајем Сава се смије
док зубе мије,
ето и Дане
каже зацелила је старе ране.
Једна Ана само тихо дише,
дубоким погледом сваку празнину брише.
А Ивана житка а чврста, слободна погледа и даха,
у кухињи тражи додатног мерака.
Доцимерка Славка мало дође па оде,
али кад треба у центар убоде.
Оде нам један словенац
није баш разумео Горски венац.
Е сад има једна Тања,
али има и једна Мања.
Тања озбиљним погледом пронађе осмех и склад,
а Мања остаде онај врцкави маг.
Едо матадор стари
свакој жени уме да „ували“
комплимент.
Његов судружник Дино необичан али благ,
шали увек рад.
Па су ту једна Стела, Мила и Белма,
одоше мало прије
али су биле у изласку највеселије.
Да ли сам некога прескочила?
Једну Бобицу за трен,
али већ следећег трена цео свет је њен.
Зорка и Нена тихо продужише у један Вал,
кроз Сплит у Ријечни бал.
Ако је случајно неко осто без стиха
Марија ће се побринути у правом тренутку
и њега да прочита.
Учитељ Фабијан се чуди
па ови људи су луди,
прича Дарку и Бојани,
како су се само такви нашли…
А Дарко потезе уз гонг ниже,
док Бојана богиње кроз звезде у месец диже.
А доктор Булат тражи
„ма приђите ми још ближе,
да вам брже реченице нижем“.
И на крају стиже Мица „убица“.
Нисмо је отерали
већ смо је дотерали
да нам исправи поглед и покрет
до дна лобање.
Намасте драги људи.
Уместо да спавам ја ево о вама пишем
и тихо вас удишем.
И за крај једна Биља,
домаћин прави,
брижна и нежна,
у асанама снажна,
испратила сваког друга и с носталгијом поручила
увек ћу радо свугде да вас дочекам.
Kад сам се сјетила наше Маје
батерија на телефону стаје.
Зато ујутро стих стиже –
соко се високо диже.
А наша Гоца лафица –
мајсторски дише.
И једна Соња сјајног погледа неко време је ћутала
и онда нам отворила несагледиве ризнице свога срца.
Извињавам се заборавила у тренутку нашу Милицу
која кад отвори своју вилицу
у центар питањем гађа,
а погледом у душу те погађа.
Наша Сомборка и њен и наш Сомбор.
Ана додаје:
„А Дама,
што остави трагове зуба на нама? 🙂
А Дино, подсетничар стари
подсети Марију, „ту још нек фали“.
Захвалих се подсетнику,
и додадох још по неку заслужену строфу.
Не знам како је Бранка остала без стиха.
Тихо и нечујно привукла ми се без да је „потпуно“ прочитам.
А Ениду сретох тек у задњи час,
кад је кроз савршен Поздрав Сунцу одржала свој чаробни јога сат.
Област са прилозима